Прохујало је пуних двадесет
шест година од оне страшне ОЛУЈЕ која је одувала
више од 220 хиљада Срба са њихових ОГЊИШТА и из њихове
КРАЈИНЕ. Часопис СЛОВО у
овом броју, а поводом ОЛУЈЕ, доноси два текста, два лична става.
Први је текст његове екселенције
Дејана Ралевића, амбасадора Србије у Канади, објављен у дневнику HILL TIMES из Отаве, а други текст је посебно важан, јер га
пише Маша Торбица, дете Олује,
која данас предаје књижевност
и академско писање на
University of Waterloo и
Wilfrid Laurier University
у Канади.

Читајте часопис СЛОВО.
СЛОВО, ово ћирилично, наша је
ОТАЏБИНА.
СЛОВО ЈЕ НАША
ЧУВАРКУЋА!

Климатске промене осетиле
су се овог лета и у Србији, са
температурама које су достизале, па на моменте и пребацивале 40 степени. Тема која је међутим изазвала највећу врелину је
распетљавање – правосудно, медијско и политичко – догађаја који
је започет још у фебруару, када је
ухапшена банда организована као
навијачка група, на чијем челу је
био Вељко Беливук (у медијима ословљаван и као ”Веља Невоља”).
Оно што је на почетку изгледало
као обрачун државе са хулиганима,
којима је навијање за фудбалски
клуб Партизан био параван за послове са наркотицима, уцене и изнуде,
у међувремену је прерасло у аферу
националних, па донекле и међународних размера, у чијем епицентру
је и питање да ли је криминалцима
да постану то што јесу помагао и неко
из државних структура.

• Добили смо дубоко посвађану и подељену Црну Гору по много линија, економски
  згажену и уништену без иједне стране инвестиције. Односи са Србијом су лошији него
  за време Мила Ђукановића, односи са црквом су лоши јер није потписан усаглашени
  Темељни уговор, оцењује Андрија Мандић, један од лидера Демократског фронта и
  председник Нове српске демократије

Уместо рада, реда и одговорности како се очекивало од
нове власти – победничких
коалиција „За будућност Црне
Горе“, „Мир је наша нација“ и
„Црно на бијело“, Црну Гору годину дана од тих историјских
промена на изборима 30. августа
потреса дубока политичка криза,
јоше веће поделе, свађе и расцепи, а земљу дрма и рат кланова
криминалног подземља. Ни на
дипломатском плану није се много одмакло у односу на претходни
режим Мила Ђукановића – протерани амбасадор Србије у Црној
Гори др Владимир Божовић и
даље је „персона нон грата“, славе се лажни датуми лажне државе Косово, а уз то не честитају се
јавно празници Републике Српске, од демонтаже бившег режима
ништа није урађено, није потписан Темељени уговор са Српском
православном црквом, чланови
Тужилачког савета су тужиоци из
времена владавине Демократске
партије социјалиста, Скупштина
Црне Горе по други пут усваја Резолуцију о Сребреници забијајући
нoж у леђа српском народу у Републици Српској… Због овог последњег посланици Демократског
фронта бојкотују рад Парламента и захтевају смену премијера
Здравка Кривокапића и његове
експертску Владе

.

Зелен се месец види на небу,
стари робови певају.
„Умро стари робијаш, име
му се крије.“
Пера Скакавац почива на неком робијашком гробљу у Словенији. Годинама га се нисам сетио.
Сви су хтели да буду нешто друго, само је Пера Скакавац увек
хтео да буде лопов.
Имао је три страсти – шах, алпинизам и провалне крађе. Он није
крао због новца и злата које је једино узимао улазећи кроз прозоре
вишеспратница. Било је то нешто
јаче од њега. Био је уметник, виртуоз, ненадмашан провалник.
Спеченог, препланулог лица, зелених очију које су мењале боју,
омален и нервозних покрета, кретао се нечујно кроз собу и причао
ми своју причу. Као да ме одавно
чекао.

.

Остало ја записано да је “Србобран” те давне 1951. године покренут
из једне гараже, а пакован и дистрибуиран широм света из куће Саве
Ковачевића, новинара и првог секретара редакције, каже Зоран Цвијетић

Српска народна одбрана 1.
септембра прославља седам
деценија од првог издања
КАНАДСКОГ СРБОБРАНА, каже
за СЛОВО Зоран Цвијетић, председник СНО. Нажалост овај јубилеј
због пандемије ће бити само симболично обележен. Канадски Србобран спада у једне од најстаријих
новина које излазе на српском језику и ћириличном писму. Старији
су Политика 1904, Амерички Србобран 1906, Глас канадских Срба
1934, Српске новине 1945, и још два
значајна листа: Србија и Слобода

Масовним потписивањем петиције широм Српске грађани су учинили санкције против
негирања геноцида не само неспроводивим него и смијешним – тврди Кецмановић

Послије џумбуса који је изазвао у БиХ, Валентин Инцко је на одласку изјавио да је
„закон о забрани негирања геноцида у Сребреници“ наметнуо „по властитом нахођењу“ и да је „очекивао
да ће реакција Српске бити много
жешћа’’ – изјавио је професор Ненад Кецмановић, сенатор Републике Српске и савјетник српског
члана Предсједништва БиХ.
Истовремено, са супротне стране,
тврди Кецмановић за ’’Нови Стандард’’, промовисан је извјештај Независне међународне комисије за
Сребреницу, који Гидеон Грајф
закључује ријечима: „Није било
геноцида у Сребреници. Ја као
Јеврејин знам добро шта је геноцид.
Ако би се злочин у Сребреници назвао геноцидом, како бисмо онда назвали помор шест милиона Јевреја у
коме нису биле поштеђене ни жене
и дјеца? По стотину пута понављам:
у Сребреници се није догодио геноцид“

О

Стотине хиљада људи годишње посети Острог а током лета бар половина
туриста из Србије који иду на црногорско приморје сврати да се помоли Василију
Острошком

Нема тог верника са Балкана који није чуо за Острог,
манастир близу Никшића.
Био млад, или стар, био православац, католик или муслиман,
био болестан или здрав. Ако
није посетио Острог, онда сигурно има неког ко је тамо већ био
и сведочио о чуду које му се догодило.
А, кажу још, да ко није доживео неко чудо, тај није ни био у
Острогу.
Види се ова светиња издалека.
Бела као да ће светлост да је понесе и одвоји од те сиве стене у
коју је уклесана.

Тридесетих година двадесетог века Андрићев углед расте и у дипломатским
и у књижевним круговима

Дипломатска служба Андрићева трајала је дуго и била је
веома плодна. То су била његова конзулска времена.
У мају месецу 1924. године Иво
Андрић је одбранио докторску
тезу „ Развој духовног живота у
Босни под утицајем турске владавине“ Током краћег боравка у Београду Српска књижевна задруга
ће објавити прву књигу приповетки Иве Андрића.
Крајем 1925. године умире му
мајка и почиње његов номадски
илити дипломатски живот. Године

1926. Иво Андрић одлази у Марсељ и неколико месеци борави и у
      Паризу, где пажљиво почиње да
      скупља грађу за Травничку хронику. Још као гимназијалац стекао је сазнања да је Наполеонова
      Француска имала конзулат у његовом родном граду Травнику, и
      током боравка у Француској могао
      је да пронађе одређена документа
      која говоре о том периоду.