Књижњвне новине су обележиле 30 година од смрти Миодрага Булатовића текстовима Милисава Савића, Стојана Ђорђића, Милована Витезовића, Матије Бећковића и Лабуда Драгића.

Миодраг Булатовић
Лабуд ДРАГИЋ

    У ПРАТЊИ АНЂЕЛА
    Три деценије од одласка Миодрага Булатовића

Слава једнога писца зависи, у целини гледано, од узбуђења или
равнодушности нараштаја безимених људи  који је стављају на пробу у
самоћи својих библиотека. Осећања што их производи књижевност можда су
вечна, али се средства морају непрекидно мењати -Х. Л. Борхес.
    После скоро седам деценија, од објављивања привих приповедака у
часописима, Булатовић једнако плени, опсењује, привлачи, заводи
вртлогом своје надмоћне имагинације, привлачи магнетизмом непознатог
небеског тела, осваја снагом самородног дара.
    Модеран утолико што са најмање потеза даје нејвернији кроки,
елиптичан, духовит на парадоксалан начин, неухватљив, мудар.
Његов опис је сведен, кратак, убојит, често претворен у парадокс: И та
кафана је била мала и шупља.
    Мистификатор који усмерава нарацију по своме и до танчина заводи
очаравајућом причом о небитном, да би ћутао и сакрио оно што је од
суштинског значаја, пленио је луцидношћу, изазивао дивљење код једних,
завист и подозрење код других
    У ствари, он је виновник епохалне диверзије, којом је извео препад,
шок, забуну, међу традиционалистима,  писцима соцреалистичке прозе и
прозе НОБ-а, као и међу својим савременицима, међу савременицима чији
модернизам беше понајчешће  одјек виђеног.
    Булатовић се огласио као самосвојан таленат.
    Писао је онако како су на разним странама глобуса, не знајући једни
за друге, писали географски врло удаљени писци, код којих је ново
осећање света нашло потпуно аутентичан израз.
    Прву књигу, Ђаволи долазе, објавио је у Београду 1956, и тада има 26
година, а само две године касније Вук и звоно, да би се следеће, 1959,
појавио и роман Црвени петао лети према небу, који је већ наредне
године преведен на више језика, поред осталог и на јапански, у тиражу
од педесет хиљада примерака; а потом широм Европе и света; само четири
године касније његове приповетке су заступљене у пет антологијских
избора: у Паризу, Београду, Новом саду, Загребу и Варшави… да је
само толико, па доста је, некмоли превод на још тридесетак језика, а
вероватно је било превода за које писац никад није ни дознао. Нећемо,
нити нам је намера да овде побројимо све његове трофеје и рекорде.
    Са тридесет година Миодраг Булатовић је светски познат писац!
    Овакав случај није познат у  много већим клтурама.
    Године 1953. Миодраг Булатовић се обрео у Загребу с намером да
пронађе Тина Ујевића и  да о њему напише репортажу за лист Дуга. Мало
је вероватно да је знао тада како  је прошло само осам година откако
је престала с радом највећа фабрика смрти на свету, која је радила у
четири смене, ту надомак Загреба – позната под именом Јасеновац.
    Мало је вероватно да је он то тада знао. Да јесте, сигурно би упитао
Тина зна ли штогод о томе.
    Нашавши се у центру Загреба, почело је тумарање од кафане до кафане у
потрази за миљеником београдске боемије, који  је прву књигу објавио у
Никшићу, а две у Београду, где је и научио да  се потписује ћирилицом.
Атмосферу тих кафана верно сопственом доживљају пренео је у репортажи,
а дух те атмосфере препознаћемо делом и у  збирци приповедака Ђаволи
долазе.
    О томе сведочи и неколико фотографија: На двема се, осим великог Тина
с боцуном вина испред себе, види само кажипрст и палац десне руке
Миодрага Булатовића, којом придржава чашицу ракије.
    Булатовић, је тада имао само 23 године и вероватно није знао да је
Тин отпочео школовање у  надбискупском сјеменишту доминиканског
самостана у Сплиту, да је био члан Странке права, те да му никад није
опроштено што није постао „свећеник“. А да је постао свећеник тек тада
би много знао о Јасеновцу.
    (Док су се српски песници, списатељи, философи, сликари и прочи
интелектуалци између два рата бавили надреализмом и другим правцима у
књижевности и уметности уопште, хрватски су скривали тајну о будућем
покољу који је већ тада темељно припреман.)
    Људе  који су му се наметали као водичи  у центру Загреба, да пронађе
Тина ословљавао је речју  тетак.
    Тетак је био и човек који је испалио сноп сачме у његовог оца
Милорада Булатовића док га је држао за руку. За дечака, који тек беше
напунио десетак година, овај тренутак постаће део трајне садашњости, а
само две деценије касније постаће светски познат писац. С оваквим
искуством, са сликом родитеља који пада и ликом убице испред себе, са
искуством  глади, окупације и Другог светског рата – Булатовић ће
проћи светом као пламтећа буктиња. Нејасно је да ли је то искуство
производило вулканску машту, или је машта додатно надграђивала и
обогаћивала искуство. Како год било – писац је својим делом преко ноћи
привукао пажњу критике, издавача, преводилаца и стекао читаоце широм
планете.
    Тетак се звао Фјодор, као Булатовићев духовни отац – Достојевски.
Оцеубица је био Архипов, муж његове тетке Милијане Булатовић, очеве
сестре.
    Тај тренутак остао је залеђен у дечаковој свести и биће његова ноћна
и дневна мора, истина која га подстиче и спутава, и писац ће
ублажавати или неутралисати њено разорно деловање писањм, као јединим
леком. Штавише, писање ће у његовом случају постати не само
свакодневно исцељење, него и врста крвне освете.
    Пошкропљен очевом крвљу, дечак је као у бунилу видео како су оца
поставили на сто у новој кући. На столу ће остати крвава мрља, час
велика као мапа једне земље,  час попут некаквог непознатог језера у
украјинским степама, али увек свежа и неизбрисива. Сви покушаји да се
очисти рибањем, испирањем па чак и стругањем и опет новим блањањем
показаше се безуспешним. Тај нови сто, од бјелобора или од смрчевине,
упијао је очеву крв и чувао је као што ју је упијала дечакова душа; за
тим столом ће десетак година касније настати његова прва књига
приповедака. Писац је стварао на крви свога оца! Били су за тим столом
заједно: Отац и Син!
И Свети дух!
    Упознао сам га кад се завршио његов европски круг и почело помпезно
приземљење у престони град романом Људи са четири прста, одликованим
НИН-овом наградом.
    Професор Љубиша Јеремић, тада млад асистент за предмет поетике
романтизма, омиљен међу студентима, али и критичар који је избио у
први план и показао се врсним познаваоцем, не само савремених
књижевнотеоријских кретања у свету, него и као одличан познавалац и
тумач савремене српске књижевности – уприличио је то познанство. Једне
прохладне мартовске ноћи  1976, враћајући се с неке седељке, око
поноћи, затекли смо га у Клубу књижевника, где је врвело као у кошници
и чинило се да се сав  тај свет скупио ту управо због Булатовића. Био
је у зениту славе. (Тада су дани били дуги, ноћи још дуже и дубоко
сам веровао да смо бесмртни и непролазни. Уверен да би ми опростили за
сентименталност, посвећујем им ове редове сећања. D.M.S. – (Dis
Manibus Sacrum)
Памтм како је писац препричавао сцену из тек објављеног романа Људи са
четири прста.
Следећи пут „болесног генија“, песника понижених и увређених, група
руских бандита, предвођене извесним Мартинеком, упада у једну
коцкарницу у Баден Бадену, у којој је Достојевски прокоцкао сав свој
иметак и још остао дужан.
Док су сви гости полегли на под, пред упереним цевима, руски витезови
подземља траже власника коцкарнице да измире дугове Достојевског од
пре сто година, јер тај дуг осећају као свој, јер „нико као
Достојевски није опевао њихову патњу, грех  и изгнанство“.
Као што витезови таме отплаћују дуг свога песника и светитеља, тако
овим фрагментом писац, Миодраг Булатовић одаје почаст своме узору,
Фјодору Михаиловичу Достојевском. Међутим, он не би био то што јесте
кад би следио само свој узор. Поред Достојевског, ту је и Гогољ, а пре
свих његов самородни  таленат. Он је пре свега песник. Не једном тако
се сам изјаснио: Ја сам песник!
    Може се са сигурношћу рећи да је Љ. Јеремић својим предавањима,
приказима, наступима на јавним трибинама, дао кључ за тумачење
Булатовићевог дела, које је било унеколико познато по већ објављеним
приповеткама у периодици и угледним часописима, какви су били  Летопис
МС и Књижевност. Тиме му је у великој мери отворио пут, макар код
млађих читалаца, те критичара и тумача који су тек стасавали.
„Тако већ у првој књизи“ –  каже Јеремић – „Булатовић настоји да
образује нарочиту приповедачку перспективу која садржи разнородне
компоненте – опажања из ауторског угла, па и ауторски коментар или
пародију коментара, као и унутрашње стајалиште представљених лица у
монолозима или доживљајном говору. Булатовић, другим речима, већ овде
почиње да се користи једним веома сложеним, амбивалентним наративним
становиштем, које се лако преобраћа из поузданог у непоуздано, из
трезвеног и реалистичког у иронично и деформишуће, што значи да лако
мења тоналитет, од сувог протоколарног исказа који констатује
чињенично стање, до исказа богатог песничким фигурама које доносе
сасвим нереалистичку  визуру.“
Да би се боље разумео значај Јеремићевог приступа, ваља подсетити на
оцену важећег ауторитета у књижевној критици оног времена, Велибора
Глигорића, који вели да је дело Миодрага Булатовића рецидив већ одавно
познатог натуралистичког сликања људског блата и људског ђубрета и да
оно представља  „системску пропаганду морбидности увезену из оних
средина у којима се у распадању друштвене класе, распадају и људске
вредности“.
Јеремић је остао у свери уметности, у домену естетике и књижевно-
теоријских проблема:
    „…да је књига Ђаволи долазе у нас сигурно означила најрадикалније
порицање канона социјалистичког реализма и, одбијајући да ода било
какву пошту званичним социјалистичким шемама, отворила нове просторе
књижевном стварању…“
    Јеремић нам сугерише да је Булатовићева књига у највећој мери један
вид субверзије у односу на важеће каноне и идеолошки одређену и
окамењену естетику онога времена. Стога је и имао потребу да још
једном, у издвојеном пасусу јасно нагласи:
    „Према томе, ако је и о самом књижевноисторијском значају реч, ваља
признати да у кључном послератном периоду у области романа нема дела
равног књизи приповедака Ђаволи долазе.
    Овом књигом, заједно са свим повољним и неповољним тумачењима почео
је незаустављиви узлет писца Миодрага Булатовића. Уједно, ово је код
нас јединствен пример да је неко већ првом књигом фокусирао пажњу
критике али и разбудио интересовање  преводилаца. Кренула је
незаустављива кампања у европској и светској штампи. Звезда је рођена.
Булатовић је, након Андрића, постао први српски светски писац!
Тумачећи дело Ф.  М.  Достојевског, Михал Бахтин примећује како „све у
његовом свету егзистира на самој граници са својом супротношћу“.
Ово начело у великој мери одређује и Булатовићеву прозу, уз једну
ограду: сав онај патос и усхићеност у коју падају јунаци Достојевског,
код Булатовића је преокренута у самоиронију, гротеску.
    Као код посебне врсте  надарених људи његова светлосна аура није
престала да траје окончањем његовог земаљског живота. Она траје, нема
сумње, највише његовим делом, али и њим самим, то јест свим оним што
је за живота Миодраг Булатовић био: човек памтећег и пламтећег ума,
бистрог, свевидећег ока… Проницљив, интуитиван, хитре
интелигенције, раблеовског духа, али и брђанског хумора, оплемењеног,
модерног и надреалног у исти мах.
    Значајан стваралачки период провео је у Љубљани, која му је била нека
врста одступнице, склоништа од идеолошке искључивости, од естетичког
схематизма наметнутог владајућом идеологијом престонице.
    Као да се у животу тога човека догодило све у једном блеску муње и
након овлашног увида у његову биографију, чини вам се да сте и ви
протрчали кроз тај бљесак, или у бољем случају – кроз пожар. Нисте
више сигурни да ли је Миодраг Булатовић дело своје чудесне литературе,
или је  литература само варијација једне нестварне судбине, јер, такав
успех, који је започео шездесетих са романом Црвени петао лети преме
небу и који, унутар наше културе, врхуни добијањем НИН-ове награде за
роман  Људи са четири прста није запамћен у домаћој, а богме, мало је
примера и у другим књижевностима.
    Док је Булатовић освајао свет из Отаџбине му је, преко својих
повереника и чауша, први човек УДБЕ Лека Ранковић поручивао: Нека се
врати, нећемо му ништа!
    Каже за себе да је настављач словенске школе коју су започели Гогољ и
Достојевски,  и не слутећи да је у Русији слична дела већ написао
Платонов, а да ће се на другој страни планете  створити цео један
књижевни правац, познат под именом магични реализам, чији ће зачетник
бити Хуан Рулфо (писац сличне судбине – оца су му убили кад је имао
само шест година), који се коју годину пре огласио првом књигом
приповедака, а потом и романом Педро Парамо.
Ипак, најпознатији представник овог правца Маркес, овенчан Нобеловом
наградом и планетарном славом, биће човек који је  Булатовића читао у
Паризу, на  француском, и био опчињен страницама  романа Црвени петао
лети према небу.
Овај роман може се разумети као алегорија, као симфонија о вечној
човековој жудњи да надвлада зло и да се узвиси изнад пакла
свакодневице и света у коме је све крхко и неутемељено: и нада, и
срећа, и љубав – све је само жаловна попијевка, а свет фатаморгана
прашине, светлости и суза. Свет у коме је све склоно паду и клонућу,
сем неутаживе жеље његових јунака да се вину из зачараног круга патње
и бола и да превазиђу властиту судбину.
    Кроз пламен запаљених житних поља промичу  губитници, за које време
тече једним другим, немерљивим током; лутори, просјаци и  месечари,
вагабунди који гутају звезде –  ишчезавају прашињавим друмовима кроз
дим и заседе, и цео свет је усковитлана фатаморгана виђена очима пуним
суза. А из тих суза се непрестано отима агонални трзај, упорни покушај
да се надвиси пакао бедног, баналног и униженог света.
    Свет је ругло, казује нам невидљиви Булатовићев приповедач, али ја
ћу га прочистити ругањем и подсмехом!
    У Булатовићевој Божанственој комедији  нема ни раја ни чистилишта:
он је песник помало нестварног, ускомешаног, али извесно, изгубљеног
света којим се  његови јунаци беспомоћно  копрцају,  више у блату  и
прашини тога пакла неголи у пламену, мада је слика пожара један од
доминантних мотива Булатовићева инферна. Дакако, у позадини је каткад
притајен, каткад громогласан смех.
    Булатовићев инферно је израз аутентичне песничке визије, једне
ингениозно скениране стварности, која је, будући саздана на лажи, у
власти ђавола.
Но, Булатовићева прича је контрапунктна и парадоксална. Његовим крајем
приповедање је окончано, али је прича остала отворена и поновљива,
недовршена и вечна у свом митском непротицању ( П. Пијановић).
    Сваки нови сусрет с писцем као да отклања неке раније недоумице и
поставља нове загонетке, чинећи магију његовог дела још већом, и човек
никад није начисто где је ту граница између смеха и плача. „Плач је
мој поглед на свет“, рећи ће у неком од последњих разговора аутор…
    Раних седамдесетих Миодраг Булатовић  почиње у наставцима да
објављује роман Људи са четири прста,  у Књижевној речи.  Овом књигом
писац  дефинитивно напушта  Бијело Поље, митско место својих ранијих
прозних остварења, а  позорја  на којима делају његови јунаци  постају
метрополе Европе, или тачније – подземља тих метропола.
У овом роману пародијски тон је суздржан, а драмска напетост је оно
што излази у први план, а произлази из акумулације бруталних догађаја.
Роман је постао велики кондензатор информација –  својеврсна слика
паралелног света,  сага о наличју европске цивилизације, сторија о
подземљу, са елементима енциклопедије –  књига о тероризму. Гротескно
је, у односу на претходне књиге, померено ка  озбиљном,
застрашујућем,трагичном. Нема у овом делу карневалског смеха,
разуздане пародије: у њему лебди присен страха, слутња  пропасти којој
се не може измаћи и којој нема лека. Приповедач, додуше, не одустаје
од једног меланхоличног приповедног тона, местимично интонираног
библијски плачевним гласом.
Нема наде, ни наговештаја о спасењу за јунаке ове енциклопедије
злочина. Њихова несрећа се догађа на некој баварској висоравни по
којој су расути градови, а у градовима „невољни сужњи“ у служби зла.
Јунаци романа Људи са четири прста, саздани су од крхотина и опиљака
неких  неостварених амбиција; то су поцепане личности, најчешће
чудаци, фанатици, следбеници заблуда, у великој мери ковачи властите
несреће; коцкари, пробисвети, трговци робљем, заробљеници властитих
илузија, осветници, реформатори света…
Фантастична гротеска продрмала је читалачку књижевну и некњижевну
јавност, свет у коме  фигурира крмача Јозефина са људским срцем…
    Пре него је променио националност, језик и веру – а мало доцније
промениће и светом, Мирко Ковач је оставио занимљиво сведочење о
пријатељству с Булатовићем и развргавању тог „пријатељства“ због
једног другог пријатељства…
    У периоду највећег Булатовићевог успеха, седамдесетих, када је био
превођен у високим тиражима на целом глобусу – од Латинске Америке
Јужне Африке,  Западне Европе – па на исток све  до Токија – чињеница
је  да се Ковач интензивније дописивао с њим.
    Чак и површној  пажњи не може измаћи наглашено Ковачево присуство у
многим деликатним приликама.
    Афера која је тих година потресала књижевну сцену Београда није
измамила од Булатовића ни једну реченицу. Али, сметало је и његово
господствено ћутање. Ковач је, као Кишов поклисар, на састанак у
Метрополу дошао с намером да од Булатовића измоли коју реч, или
писмену изјаву о томе да Киш није плагијатор. Али ја сам олош!, рекао
је Буле, понављајући увреду онога што је сад искао признање, и мисија
је пропала. И што је више ћутао то су из противничког табора били
разјаренији, нервознији, те приказивали себе као прогоњене, осуђене на
на изгон, на пропаст… Понекад је нека необавезна изјава у
опуштенијем друштву имала разорније дејство од целих полемика, чак и
полемичких књига. Таква је била и она: Ту је све туђе, његове су само
маказе и лепак! Још није ни на видику била копи-пејст технологија.
Никад се у историји новије књижевности није водила једна полемика с
толико жестине и зле крви. У ствари, то је било уходавање и проба за
оно што ће уследити деценију касније, где ће се направити јасна подела
на њине и наше и где ће се њини представљати као наши, а наши као
њини, а  Срби, у свакој варијанти бити приказивани као катализатори
зла и главни кривци за Први и Други светски рат, за комунизам и
стаљинизам, за холокауст (можда понегде и за Хирошиму)… само још не
за Јасеновац! У првом реду стога што се о Јасеновцу, као и данас,
гласно ћутало.
    Управо тај „пријатељ“ и мешетар у поменутој афери свугде „назочни“
осетио се обавезним да се, непосредно пред смрт, из самртног загрљаја,
на свог покојног пријатеља  баци грудвом блата. Тај есеј оптерећен је
личном пизмом, комплексом, завишћу, наивношћу (чак и у оном делу где
се помињу Булатовићеве грађевинске машине), према некоме ко му је
целог живота био књижевни, а изгледа и не само књижевни узор…
    У сведочењу, на свом новоматрњем, хрватском, Ковач наводи:
    Posjedujem fascikl Buletovih pisama, fotokopirao sam ih i ustupio
zajedničkom prijatelju i publicistu Bori Krivokapiću, uvjeren da će mu
biti korisna za knjigu razgovora s Bulatovićem, na kojoj podulje radi
i koja je dobrim dijelom objavljena u listu Politika pod naslovom
Lirska zver, a znajući ga, posve sam siguran da će izostaviti sve ono
intimno i privatno, sve što bi moglo baciti ljagu na toga pisca, jer
ljaga je prema njemu i za života bila dovoljno darežljiva.
    Кад смо код преписке природно је да је и код Булатовића постојао исти
такав „фасцикл“ у коме је Булатовић чувао Ковачеве одговоре. Уместо
тога, имао сам  прилику да добијам на увид једно снисходљиво и крајње
удворичко писмо потписано руком Мирка Ковача, упућено Булатовићу у
коме га назива  корифејем новог таласа, књижевним узором, не само
својим већ целе скупине писаца која је била њему блиска и која је од
њега учила, избијајући у први план ондашње српске књижевности. Писано
писаћом машином, од неких  десетак редака на средини листа, А 4
формата – изражавало је дивљење и признање да су сви они – цео тај
круг писаца у Булатовићу видели свој узор… Незахвално је,  после
оволико година, присећати се садржаја и интерпретирати га, али писмо
је постојало, а можда и цео „фасцикл“, а то што је била садржина
поменутог писма, ево, на неки начин, у једној уметнутој реченици
поментог есеја.
    Kao „supervizor” bio sam oprezan, obziran, „savjetnik u rukavicama”;
bilo bi doista suludo i oholo da pisca koji mi je bio literarni uzor
odvraćam od bilo čega što je zamislio; moje su intervencije bile blage
i s puno takta, onakve kakve bih i sam od dobronamjernoga prihvaćao.
    У целом овом полупамфлетском приказу Ковач, у ствари, више
раскринкава себе неголи што осветљава Булатовића.
    Сада, са ове временске удаљености,  размишљам и овако: требало је
Булатовића, под изговором пријатељства, имати под сталним надзором.
Јер некако  се Ковач и у свом есеју показује као Булатовићев Екерман и
виђамо га на свим неочекиваним местима и у деликатним ситуацијама:
Ето га у Мадери кад је  Булатовићу турски амбасадор нудио азил; Ето га
и на Бледу, кад су Немци стигли с великим новцем, да откупе ауторска
права за снимање филма по роману Рат је био бољи. Ето га и за богатом
софром на Крековом тргу 7, где се Булатовић хвали као добар домаћин,
али му се замера што мало или нимало једе! Ето га у улози секунданта,
у великом књижевном двобоју у коме Булатовић није присутан, па онда у
улози курира, поклисара и дојављивача у поменутој афери, са захтевима
и понудама у Метрополу…
    Исти тај Ковач стигао је, пре свих, да се нађе у салонима Удружења
књижевника, где се очекивао долазак Црњанског; ето га потом на ручку
код Танасија Младеновића, где будно прати сваку изговорену реч, помно
мотри на сваки покрет, сваки детаљ до тога колико је гутљаја вина
Црњански попио, шта је ко рекао, како се ко осмехнуо; са њиме је потом
и на ручку у Посланичком клубу, па опет у неком неугледном хотеу са
објашњењем да ће правити интервју с великим писцем где Црњански
примећује да су окружени агентима удбе…
    Није ли и Ковач био део њеног сложеног апарата?
    Уосталом, било је то време разних заната, а од свих су најуноснији
били управо ови – денунцијантско-доушнички, удбашки…
    .У Словенији је препознао клијање новог клеро нацизма – деценијама
пре него што је кренуо бруталан напад здружених словеначко немачких
специјалаца на касарне ЈНА и карауле у којима су изгинули углавном
српски голобради  младићи. Српска деца.
    Овде је центар завере! рекао је новинару Бору Кривокапићу, куцнувши
шиљком кишобрана о плочник, испод кога су подземни коридори оближње
катедрале у центру Љубљане.
    У Паризу је макар 20 година  постојао и деловао Клуб љубитеља прозе
Миодрага Булатовића, који је окупљао неколико хиљада читалаца, а
његова библиографија на француском садржи преко педесет библиографских
јединица.
    Многи водећи листови Европе писали су о чуду званом Миодраг Булатовић.
Незаобилазна је Булатовићева раскошна језичка бравурозност и чистота
непатвореног ровачко-морачког говора, ненатруњена чаршијским
кованицама и туђицама бјелопољске касабе, понесена с неисцрпног
језичког извора и уткана у штиво  с каквим се пре њега нисмо сретали у
српској прози. Избијале су речи чувене негда давно, посисане с
мајчиним млеком, ухваћене у далеким светлостима детињства његових
предака, које су отварала далеке митске светове.
У том митском симулакруму, као умирући диносаурус, брекће Бијело Поље
(Булатовћев Макондо) бременито тугом, безнађем, мржњом и злом, а
понекад се, само понекад, раскриле плаветна небеса, каткад заклоњена
облацима златне прашине и песниковом чежњом за нечим узвишеним и
необичним.
У опису је често био шкрт, али и песник, понекад религиозан, каткад
химничан. Тако се и онај јечам на који је погледивао с прозора свога
детињства… који су газили пролазници, ловци, лугари: ломио, ваљао па
опет дизао, кољенчио…
Из целог мозаика издваја се лик писца Миодрага Булатовића, који израња
као из смутног облака времена и светли фосфорним сјајем, неко ко себе
види као камиказу, хајдука спремног на немогуће да би одбранио
властито осећање слободе.
„У ствари, ја сам песник!“ додаје егзалтирано.
„Моја личност се крије у различитим ликовима из мојих књига. Али бар
сам толико храбар да то признам! Ја сам, дакле, онај Грубан Малић из
Хероја на магарцу који је сам 1943. године, у Црној Гори хтео да
ликвидира талијанску дивизију. Ја сам црвени петао који је полетео у
небо и ђаво који је дошао!“ изјављује у једном од бројних интервјуа.
Прошао је углавном свим европским метрополама;  у њима су га чекали
издавачи, преводиоци, новинари, фотографи и сниматељи са спремним
камерама… Отуда се, у стилу великих победника јављао својим
пријатељима писцима, понајвише  Андрићу, али и онима које није сувише
радовао његов успех. Почетком треће деценије живота преведен је на све
значајније европске језике и упознао многе савременике: сликаре,
писце, философе, глумце… од Сартра, Роже Кајоа, Бекета, Гинтера
Граса, Алена Делона, Салвадора Далија…
Био је космополита, али изричит и јасан у ставу да је српски писац,
да је креативни дух, машту и таленат понео из Црне Горе, али да је све
оплеменио и култивисао у Србији, да пише на српском језику и да
припада српском књижевном корпусу…
Сусрео је многе витезове подземља, терористе, анђеле гаравих лица,
гангстере, разбојнике и лопове свих врста, бандите, коцкаре фанатике,
пробисвете и пророке. Добро сам познавао, каже на једном месту, наше
југословенске плејбоје који су завршили на сметлиштима Запада:
Марковиће, Милошевиће и друге…
    Модерни  Аргонаут следио је судбину најхрабријих у потрази за златним
руном, за бесмртношћу: одисејевим клисурама,  често између Сциле и
Харибде, све натраг до Итаке, до Оклади… Писао је у лету, у покрету,
у возовима, на метар од земље, понављајући судбине усамљених и
храбрих, кроз земље чуда, вођен заштитничком руком анђела.
    Нимало случајно – писац се дуго ломио око наслова прве књиге:
    Анђели долазе, или: Ђаволи долазе.
    Остао је други.
    Ипак, анђели су га штитили на свим одисејевским  лутањима.
    С анђелима је и отишао.
    А онда су и ђаволи дошли по своје!

Лабуд Драгић, јуна 2021. Београд

Poštovani korisnici i sugrađani, 

U prilogu dostavljamo brošuru Razvojne Agencije Srbije “Zašto ulagati u Srbiju”. Ukoliko, s tim u vezi, imate nekih pitanja i nedoumica, molimo da nas kontaktirate

Generalni konzulat Republike Srbije

701-40 Eglinton Ave. East

Toronto, ON M4P 3A2

Tel. 416.483.1080

why-invest-2021

Poštovani korisnici i sugrađani,

Na molbu diplomatsko-konzularnih predstavništava Republike Srbije u SAD, dostavljamo sledeću informaciju:

U svetlu obeležavanja 140. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i SAD, Srpski narodni savez iz Pitsburga, organizuje konkurs za najbolji esej o odnosima dijaspore i matice i mogućnostima za njihovo unapređenje. 

Učešće na konkursu otvoreno je za sve srpske srednjoškolce i studente iz SAD i Kanade.

Nagradni fond konkursa je 10.000 dolara i obuhvata trui nagrade: za srednjoškolca, univerzitetskog studenta osnovnih studija i studenta postdiplomskih studija.

Detalji konkursa dostupni su na veb stranici lista “Amerikanski Srbobran” glasila Srpskog narodnog saveza: 

SNF Essay Competition to Award $10,000 in Prizes – The American Srbobran

 
	

SNF Essay Competition to Award $10,000 in Prizes – The American SrbobranInternational Essay Contest Membership in the SNF is NOT Required The Serb National Federation (SNF) is sponsori…

S poštovanjem, 

Generalni konzulat Republike Srbije

701-40 Eglinton Ave. East

Toronto, ON M4P 3A2

ТАМАРА ЈЕМУОВИЋ-НАЈЛЕПША СРПКИЊА У КАНАДИ

На манифестацији MISS UNIVERSE CANADA, одржаној у Торонту 24. октобра, Српкиња  Тамара Јемуовић проглашена је првом пратиљом победници која се зове Нова Стивенс. Као прва пратиља Тамара Јемуовић ће представљати Канаду на такмичењу Miss International, које ће следеће године бити отрганизовано у Јапану.  О најновијем успеху Тамаре Јемуовић читајте репортажу из пера наше новинарке Гордане Крунић у новембарском броју СЛОВА, а фотка најлепше  Српкиње у Канади красиће и насловну страну часописа СЛОВО брпој 46.

ЋИРИЛИЦА ЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНО СРПСКО ПИСМО

СЛОВО БРОЈ 44 28.СЕПТЕМБАР 2020.
СЛОВО НАШ ГОСТ
ЗА СЛОВО ГОВОРИ ДР ДЕЈАН ИВКОВИЋ, ПРЕДАВАЧ НА УНИВЕРЗИТЕТУ ТОРОНТО И УНИВЕРЗИТЕТУ ЈОРК
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНО
СРПСКО ПИСМО

За мене као Србина, ћирилица је једино српско писмо, и тај мој став се очитује у чињеници да искључиво користим ћирилицу када пишем или куцам на српском, укључујући и комуникацију са колегама и пријатељима Хрватима и Бошњацима. То је мој субјективни став, следствено, одражава моје језичко понашање у потпуности
Пише Гордана ЛАКОВИЋ
Др Дејан Ивковић, који предаје три предмета из области вишејезичности на Универзитету у Торонту и низ предмета из области педагогије на Универзитету Јорк, радо се одазвао нашем позиву да за читаоце СЛОВА говори о језичким недоумицама, пре свега о српском језику и вековном српском писму ћирилици.

-Између 1996. када сте на Универзитету у Торонто магистрирали из области лингвистике словенских језика и 2012. када сте докторирали и постали предавач на Универзитету у Торонту и Јорк Универизитету, радили сте као координатор за наставу енглеског језика за новодошле у Канаду, а чак десет година сте радили као програмер. Шта је било опредељујуће да се након шеснаест година вратите струци?
-Мој излет у програмирање је био мотивисан више нуждом него жељом да мењам струку. Мада сам имао подршку супруге да наставим да се бавим науком, схватио сам да ми је приоритет био да обезбедим финансијску сигурност за своју породицу, укључујући четворогодишњег сина. Када су услови сазрели, једно време сам паралелно радио на докторату и био запослен као програмер, док сам се последње две године само бавио докторатом, што је укључивало и посао асистента на Факултету за образовање при Унивезитету Јорк. Већ на основним студијама, на Филолошком факултету у Београду, знао сам да ће мој позив бити у академском свету. Остали послови, укључујући програмирање, били су средство за постизање тог циља.

-Генерално, какви су услови за изучавање српског језика на канадским универзитетима?
-На високошколском нивоу, српски језик се у Канади предаје само на Унивезитету у Торонту, и то у оквиру предмета који се зове босански, хрватски и српски језик, на три нивоа: почетном, средњем и вишем. Године 2015. на 2016, био сам у ситуацији да мењам колегиницу која иначе предаје тaј предмет, којом приликом сам држао часове два пута седмично групи од деветоро студената. Сви студенти су били пореклом из бивше Југославије. Ово искуство ми је остало у вeома пријатном сећању. Део мог наставног програма је био посвећен и учењу ћирилице. Истакао бих да су студенти несрпског порекла то такође веома лепо прихватили. Осим језика, на овдашњој Славистици се изучавају српска књижевност, филм и култура, али у оквиру заједничких предмета. До пре годину дана, Хрвати су финансирали своје лекторе који су предавали низ предмета из хрватске културе и књижевности. Колико знам, предмета који се баве само србистиком нема већ дуги низ година. Од пре неколико година, програм је преименован у Јужнословенски језици и књижевности. Велика већина студената који, у оквиру програма, похађају неки од предмета, укључујући језик, студирају неки други предмет као главни. Економски и политички фактори као и демографске тенденције, подједнако у отаџбини и расејању, нажалост не наговештавају боље дане не само за српски него и за остале словенске језике. У том контексту, очекујем да ће интересовање за српски и присутност србистике на високошколском нивоу бити неизвесни уколико се, по том питању, не учини посебан напор и од стране српске државе и од стране овдашње дијаспоре.

-Ваше поље истраживања је и феномен двоалфабетизма у српском језику. Како објашњавате да је код Срба могућа синхрона употреба два писма, ћирилице и латинице?
-Феномен двоалфабетизма (у социолингвистици још познат под називом диграфија, биалфабетизам, двоазбучје) означава коришћење два или више писама у сврху писане комуникације међу припадницима једне те исте језичке зaједнице. У том смислу, можемо говорити о двоалфабетизму који карактерише савремени српски језик, на основну чињенице да су у Срба латиница и ћирилица присутни у разним доменима писане језичке употребе, укључујући традиционалне и нове медије, јавне просторе, образовање, политички дискурс, па чак и индивидуално понашaње. Као илустрација овог последњег може послужити чињеница да значајни број говорника српског користи ћирилицу при писању оловком, а латиницу на тастатури. Разлози су историјског (укључујући религијски) карактера. Док је традиционално српско писмо несумњиво ћирилица, Срби су вековима живели на просторима где су били или у контакту са инописменим народима (Хрвати, Мађари, Немци) или под њиховом владавином (Аустроугарска, Турска, Мађарска, Немачка). То само по себи не мора да буде разлог прихватања туђег писма (латинице, у нашем случају) али у условима у којима са тим народом делимо

ДР ДЕЈАН ИВКОВИЋ

У РАЗГОВОРУ СА ДР. ДЕЈАНОМ ИВКОВИЋЕМ

То само по себи не мора да буде разлог прихватања туђег писма (латинице, у нашем случају) али у условима у којима са тим народом делимо исти или веома сличан језички код (Хрвати) стварају се повољни услови за преузимање или коегзистенцију писама. Као последица српско-хрватске дихотомије, у форми двоваријатног језичког стандарда за заједнички штокавски језички код, појавила се и ћирилично-латиничка дихотомија, која се стицајем даљих политичких и геополитичких околности задржала једино код Срба, у Србији и Републици Српској, те у много мањој мери у Црној Гори, где је у међувремену само коришћење латинице постало амблем политичког црногорства у односу на политичко српство.

-Кад већ говоримо о ћирилици и латиници има много мишљења да су оба писма српска. Какав је Ваш став о томе?
-Ставови и чињенице наравно нису исто, и не треба их бркати. У одговору на претходно питање сам укратко образложио чињенице у контексту добро познатих разлога који су резултирали коришћењем оба писма међу Србима. За мене као Србина, ћирилица је једино српско писмо, и тај мој став се очитује у чињеници да искључиво користим ћирилицу када пишем или куцам на српском, укључујући и комуникацију са колегама и пријатељима Хрватима и Бошњацима. То је мој субјективни став, следствено, одражава моје језичко понашање. Чињеница је, међутим, да многи Срби, ако не и већина, користе углавном или искључиво латиницу. Неки би од њих рекли да су оба писма српска, неки би чак рекли да је латиница више српска јер је присутнија све више, игноришући културно-историјске разлоге. У сваком случају, одговор на питање и истина су вишесложни, и зависе од тога шта се подразумева под атрибутом ‘српски’, понашање на ‘терену’ или вековна традиција.

-Вековно српско писмо ћирилица, на ком су написана највреднија дела из области српске књижевности и историје, очигледно губи битку са латиницом у сваком погледу, почевши од штампаних медија па до издавачких кућа које све више књиге штампају на латиници. Зашто је то тако?
-Део одговора на ово питање сам већ понудио. У контексту употребе писама у издаваштву додао бих да је основни разлог доминације латинице тежња да се допре до потенцијалног потрошача и корисника услуге који разуме језик (тј. дели са Србима заједнички језички код) али не уме или чак не жели да чита ћирилицу. Исто важи за индустрију забаве, ријалити програме, популарну музику. Други разлог, код овог првог, је и чињеница да су ћирилична штампана слова шира и заузимају више простора за штампу и према томе су књиге на ћирилици су скупље јер захтевају више штампаних страница. Постоји и низ субјективних разлога, наравно.

-Живите у Торонту, далеко од отаџбине, и борите се, међу ретким ентузијастима, за вековно српско писмо ћирилицу. Зашто је та борба у отаџбини на први поглед замрла, да ли је то нови вид окупације српског национа преко уништавања ћирилице?
-Српска ћирилица и српски језик, и многи ‘мали’ језици, су жртве или барем колатерална штета глобализације, која се пре свега очитује у доминацији енглеског језика као језика међународне комуникације и англо сфере као, наводно, једине политичке алтернативе. Такав став прети да уништи не само језичку него и културолошку разноликост (linguistic and cultural diversity) и није инклузиван, што су, парадоксално, крилатице званичне политике глобализације, на папиру. Поређења ради, говорници језика попут инуктитут, оџибве и анишанабе у Канади и ми Срби, имамо сличан задатак, с тим што се у нашем случају више ради о заштити ћириличног писма, што би био и наш главни допринос очувању језичког диверзитета у породици народа.

-Да ли Ви као истакнути борац за ћирилицу сарађујете на том плану са сличним људима или организацијама у отаџбини или расејању?
-Нажалост, не. Покушавао сам да остварим контакте са универзитетима у Србији и институцијама али сав мој рад, укључујући и теренски рад је самосталан у сваком погледу.

-Какви су вам професионални планови.
-Тренутно предајем на Факултету за образовање на Универзитету Јорк и на два одсека (New College и OISE) на Универзитету у Торонту, што ми је главна преокупација и извор прихода. Из тог разлога сам истраживања из области ћирилице прекинуо до даљњег. Надам се да ћу се у скорије време томе вратити уколико будем у могућности, али то не зависи само од мене, каже на крају разговора специјално за СЛОВО проф. Др Дејан Ивковић. СЛОВО
КАКО САЧУВАТИ ЈЕЗИК
-Пет векова турске окупације оставило је видног трага и у српском језику, већ деценијама српски језик се германизује, а у 21. веку енглески је доминантан као нови поробљивач српског језика…Kако се одбранити од невидљивог непријатеља који тежи да српски језик једног дана нестане са сцене?
-Најбољи отпор језичкој и културолошкој агресији је управо коришћење језика, у нашем случају пре свега писма, у свим могућим контекстима, ситуацијама, и у кореспонденцији са свима који разумеју српски језик. И због тога се не смемо извињавати. То укључује и комуникацију на интернету. Данас је веома лако променити виртуелну тастатуру уколико желите прећи на енглески и натраг, и то ће временом постати рутина. Питајте Русе и Бугаре како то они раде.

ОД СЕЛА ТЕОЧИН ДО МЕГАЛОПОЛИСА ТОРОНТО
Рођен сам 1966. године у Горњем Милановцу, каже проф др Дејан Ивковић. До трећег разреда основне школе живео сам у селу Теочин, тридесетак километара удаљеног од Горњег Милановца, где су ми родитељи били учитељи. Остатак основне и средњу школу сам завршио у овом граду, одакле одлазим на студије у Београд. На Филолошком факултету сам дипломирао на двопредметној групи за руски језик и књижевност и енглески језик и књижевност, а након тога и на групи за скандинавске језике и књижевности. Пре одласка у Торонто, са супругом и четворогодишњим сином, предавао сам две године енглески језик у основној школи у селу Вреоци, поред Лазаревца, и годину дана радио као преводилац у предузећу Типопластика, у Горњем Милановцу. На Универзитету у Торонту сам магистрирао из области лингвистике словенских језика 1996. године, након чега сам годину радио као координатор за наставу енглеског језика за новодошле у Канаду. После завршетка више школе за програмирање, радио сам као програмер преко десет година. На Универзитету Јорк у Торонту сам 2012. године докторирао на теми вишејезичности на интернету, претходно увевши у социолингвистички лексикон појам виртуелног језичког крајолика (virtual linguistic landscape) радом који сам објавио већ на првој години докторских студија. Моје друго значајно поље истраживања је феномен двоалфабетизма (двоазбучност, диграфија) у српском језику, који је несумњиво најрепрезентативнији пример синхроне употребе два писма у од стране припадника исте језичке заједнице (говорници српског у Србији). На ову тему сам написао већи број радова, укључујући прву емпиријску студију под насловом Pragmatics meets ideology: Digraphia and non-standard orthographic practices in Serbian online news forums (2013) и два повезана чланка објављена у часопису Антроплогија (2015), који су резултат претходног етнографског истраживања које сам обавио у десетини градова Србије. Поред научноистраживачког рада, активан сам у настави на додипломским и последипломским програмима. Предајем три предмета из области вишејезичности на Универзитету у Торонту и низ предмета из области педагогије на Универзитету Јорк.

СЛОВО О ОПСТАНКУ

СЛОВО БРОЈ 42 28. ЈУЛ 2020.
СЛОВО ЧЕТВРТ ВЕКА ЗЛОГЛАСНЕ ОЛУЈЕ
МАША ТОРБИЦА ИЗ ГВЕЛФА, ДЕТЕ ИЗ ,,ОЛУЈЕ 1995.

Четврт века је прошло од оне страшне ОЛУЈЕ, која се догодила 5. августа 1995. године, када је више од 200.000 крајишких Срба протерано са вековних огњишта. У овом броју СЛОВА доносимо репортажу о Маши Торбици из канадског града Гвелфа, која својим песмама и школовањем најбоље показује да нема те силе која може уништити један поносни народ.
Маша Торбица је дете „Олује“. Маша, дете из колоне безнађа, имала је те 1995. осам година. Маша свих ових година ређа само успехе.
– У јуну 2010. дипломирала сам право и књижевност на Универзитету у Гвелфу, а две године касније на истом Универзитету сам магистрирала књижевност – каже, специјално за СЛОВО, Маша Торбица.
– У септембру 2013. почела сам докторске студије (специјализације: реторика и канадска књижевност) на Универзитету у Ватерлоу. На књижевном пољу, oбјавила
сам поезију, прозу и критику у часописима широм Канаде, Америке и Европe. Редовно гостујем на књижевним конференцијама и фестивалима. Прву књигу поезије Маша Торбица је објавила са 18 година и она има и те како симболичан наслов – ДИГНИ СЕ ПОНОВО.
– Та збирка претежно садржи моје болне успомене страха,
патње и неправде, али исто тако тежи да прослави лепоту живота и да покаже како вера у добро омогућује опстанак и победу над невољама, разматрања судбине, дијаспоре и смртности.

СЛОВО БРОЈ 42 28. ЈУЛ 2020.
СЛОВО ЦРНА ГОРА РЕЖИМ У ЦРНОЈ ГОРИ НАСТАВЉА ДА ХАПСИ И ПРОГАЊА СВЕШТЕНСТВО СПЦ МИЛО ЂУКАНОВИЋ – ПРЕДСЕДНИК БЕЗ НАРОДА

Прогон Срба наставља се и у Његошевој Црној Гори, а овде преносимо само део текста из пера Велише Кадића.
„У атмосфери подигнутих тензија режим је наставио са прогоном свештенства СПЦ. Парох берански Стефан Миловановић (пореклом из Краљева) коме је ускраћен привремени боравак у Црној Гори поручује да неће никуд отићи од Цетињског манастира и светог Петра поред чијег кивота се школовао. Он је после четири године „уредногпријављивања“ добио решење МУП-а Црне Горе којим му се одбија захтев за продужење боравка у овој држави на основу склопљеног брака са црногорском држављанком и исказује му се мера напуштања Црне Горе у року од 30 дана.
– Не идем нигде из моје Црне Горе! Нећу да се поздрављам ни са светим Василијем крај чијих светих моштију сам многе службе опојао у Острошкој пештери. Овде остајем, ово је мој дом! Мој свети Ђорђе у Беранама одлично зна да сам уз њега. Супруга ми је држављанка Црне Горе. Снимак моје ћерке док пева да не да светиње је обишао свет. У октобру ми стиже наследник којег ћу дочекати чистог образа. Заклео сам се да ћу животом бранити светиње! Нема предаје, ни милиметар, а не метар, мајко Цркво! Тако ће и да остане – поручио је отац Стефан.
Читајте часопис СЛОВО.
Јер, СЛОВО ЈЕ НАША ЧУВАРКУЋА.

МАША ТОРБИЦА

МАША ТОРБИЦА

ПИШЕ ВЕЛИША КАДИЋ
ЛИТИЈА У ПОДГОРИЦИ

СЛОВО О СЛОВУ

Ево нас поново заједно, поштовани читаоци
СЛОВА. Шта рећи о новом почетку часописа СЛОВО? Било шта да напишем биће мало
да се објасни радост коју осећам у тренутку док пишем ове редове. СЛОВО број 32 већ је „спаковано“ за
штампу и остало је да вас његов оснивач и главни и
одговорни уредник „уведе“ у његов садржај…
Можда да цитирам сам себе из уводника у 31. броју СЛОВА, које
носи датум 19. април 2009. а написао сам тада, након „кукњаве“
да СЛОВО дише „на шкрге“ следеће: „Надамо се да ћемо у скорије
време бити у прилици да СЛОВО поново излази редовно, на радост свих његових читалаца.
Наши корени су у нашем СЛОВУ.
Ђириличном, наравно!“
Прошло је од тада више од десет година и ево нас поново заједно.
У години када васколико српство слави 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у години када се прославља 500
година прве ћириличне штампарије на тлу данашње Босне и Херцеговине, васкрсава и часопис СЛОВО на најбољи могући начин,
квалитетним садржајем, што гарантују имена аутора које смо
окупили да пишу за СЛОВО.
Вреди цитирати и део уводника из првог броја СЛОВА, који је
изашао на Видовдан, 2006. године. А ту аутор пише и ово: „Биће
томе скоро пуних 40 лета од првог текста који је потписник ових
редова објавио у новинама. Од тада, од те 1968. име и презиме
поред горње фотографије било је присутно у многим средствима
јавног информисања оне бивше заједничке државе. Тридесет година сањам о новинама у властитој продукцији. Овај увод пишем
само да вам кажем, поштовани читаоци, да одлука коју сам донео
о издавању часописа СЛОВО, није била одлука тренутка. Једноставно, било је зрело за један тако крупан корак…“
У импресуму можете прочитати имена свих који су учествовали у прављењу овог броја СЛОВА. Сви они су врсни познаваоци заната који се писање зове и надамо се да ћете уживати у њиховим
текстовима.
У то име, живели! Ви и СЛОВО.
На многаја љета!

Поштовани читаоци, пред вама је ТИМ ЗА ПОБЕДЕ.

Главни и одговорни уредник
Editor in Chief:
Војо Мачар
Технички уредник / Art director:
Иван Срећковић
Организациони директор
Organization director:
Гордана Лаковић
Технички секретар и архива
Administrative assistant / Archives:
Љиљана Мачар

Сарадници / Contributors:

Александар Баљак, Београд,
Богдан Каришик, Торонто
Божо Дроца, Хјустон,
Бранко Микашиновић, Вашингтон
Велиша Кадић, Подгорица,
Горан Ђурић, Бањалука,
Гордана Крунић, Торонто,
Гордана Лаковић, Торонто,
Данило Марић, Мостар,
Дијана Ђорђевић, Београд,
Драган Мишковић, Кичинер,
Желимир Млађеновић, Кичинер
Живанка Мајсторовић, Нови Сад,
Живко Церовић, Торонто,
Љубиша Влатковић, Хамилтон
Милан Мишић, Београд,
Миломир Никетић, Отава,
Небојша Јеврић, Београд,
Небојша Тошић, Сакраменто,
Недјељко Убовић, Београд,

СЛОВО О ИЗБОРИМА

Парламентарни избори одржани у Републици Србији 21. јуна, мало су незгодно „пали“ што се тиче часописа СЛОВО,
односно термина његовог излажења, тако да нисмо у могућности објавити коментар са „лица места“,
пошто СЛОВО дан након ових избора иде у штампу.

Преносимо само нека реаговања, а сва су у стилу велике победе,
зависно из ког угла се гледа, да ли из угла актуелне власти,
чија је победа апсолутна или из угла оних који себе називају опозицијом,
а који су бојкотовали изборе и оспоравају легитимитет садашњих али и будућих носилаца власти у Србији.
У првим сатима након избора јасно је да је владајућа Српска напредна странка,
чији је председник Александар Вучић, уједно и председник Републике Србије
(многи политички аналитичари кажу да је ова „двојност“ функције неуставна)
освојила више од 60 одсто гласова бирача изашлих на изборе.
Друга је Социјалистичка партија Србије, чији је председник Ивица Дачић,
која је освојила нешто више од 10 одсто гласова,
а смањени цензус од три одсто „прескочила“ је и странка СПАС Александра Шапића,
актуелног председника општине Нови Београд.
Преносимо само наслове реаговања на резулате избора у Репулици Србији.
Александар Вучић: Ово је историјски тренутак, мало ко је у ово веровао.
AFP: Вучић на изборима цементира власт. Цвијетин Миливојевић: Апсо
лутно најмања излазност од 2008. године.
Драган Ђилас: Бојкот успео, власт неће имати легитимитет.
Борис Тадић: Александар Вучић је успео да уништи политички живот у Србији,
ови резултати нису нормални. Ивица Дачић: Имаћемо више посланика него досад,
спремни за наставак коалиције са СНС… Овим изборима, понајвише,
Србија клизи још више ка партијској држави, јер све полуге власти сада су у рукама једне странке,
састављене од више интересно повезаних група које ће свакако знати како да поделе плен
који су добили каквом-таквом народном вољом. С друге стране,
пред том странком је и велика одговорност за одлуке које ће доносити у наредном периоду,
поготово оне, као што је скоро очекивање решавања питања косовског гордијевог чвора,
где се, по многим релевантним мишљењима Србија много неће питати, али ће морати да каже ДА или НЕ.
Све у свему, у Србији ће и даље бити бурно, када је политички живот у питању.
Часопис СЛОВО на Видовдан слави 14. рођендан.
Рођенданско издање листа богатије је за осам нових страна.
Уживајте у читању прилога који су припремили врсни сарадници СЛОВА.
СЛОВО ЈЕ НАША ЧУВАРКУЋА