Књижњвне новине су обележиле 30 година од смрти Миодрага Булатовића текстовима Милисава Савића, Стојана Ђорђића, Милована Витезовића, Матије Бећковића и Лабуда Драгића.

Миодраг Булатовић
Лабуд ДРАГИЋ

    У ПРАТЊИ АНЂЕЛА
    Три деценије од одласка Миодрага Булатовића

Слава једнога писца зависи, у целини гледано, од узбуђења или
равнодушности нараштаја безимених људи  који је стављају на пробу у
самоћи својих библиотека. Осећања што их производи књижевност можда су
вечна, али се средства морају непрекидно мењати -Х. Л. Борхес.
    После скоро седам деценија, од објављивања привих приповедака у
часописима, Булатовић једнако плени, опсењује, привлачи, заводи
вртлогом своје надмоћне имагинације, привлачи магнетизмом непознатог
небеског тела, осваја снагом самородног дара.
    Модеран утолико што са најмање потеза даје нејвернији кроки,
елиптичан, духовит на парадоксалан начин, неухватљив, мудар.
Његов опис је сведен, кратак, убојит, често претворен у парадокс: И та
кафана је била мала и шупља.
    Мистификатор који усмерава нарацију по своме и до танчина заводи
очаравајућом причом о небитном, да би ћутао и сакрио оно што је од
суштинског значаја, пленио је луцидношћу, изазивао дивљење код једних,
завист и подозрење код других
    У ствари, он је виновник епохалне диверзије, којом је извео препад,
шок, забуну, међу традиционалистима,  писцима соцреалистичке прозе и
прозе НОБ-а, као и међу својим савременицима, међу савременицима чији
модернизам беше понајчешће  одјек виђеног.
    Булатовић се огласио као самосвојан таленат.
    Писао је онако како су на разним странама глобуса, не знајући једни
за друге, писали географски врло удаљени писци, код којих је ново
осећање света нашло потпуно аутентичан израз.
    Прву књигу, Ђаволи долазе, објавио је у Београду 1956, и тада има 26
година, а само две године касније Вук и звоно, да би се следеће, 1959,
појавио и роман Црвени петао лети према небу, који је већ наредне
године преведен на више језика, поред осталог и на јапански, у тиражу
од педесет хиљада примерака; а потом широм Европе и света; само четири
године касније његове приповетке су заступљене у пет антологијских
избора: у Паризу, Београду, Новом саду, Загребу и Варшави… да је
само толико, па доста је, некмоли превод на још тридесетак језика, а
вероватно је било превода за које писац никад није ни дознао. Нећемо,
нити нам је намера да овде побројимо све његове трофеје и рекорде.
    Са тридесет година Миодраг Булатовић је светски познат писац!
    Овакав случај није познат у  много већим клтурама.
    Године 1953. Миодраг Булатовић се обрео у Загребу с намером да
пронађе Тина Ујевића и  да о њему напише репортажу за лист Дуга. Мало
је вероватно да је знао тада како  је прошло само осам година откако
је престала с радом највећа фабрика смрти на свету, која је радила у
четири смене, ту надомак Загреба – позната под именом Јасеновац.
    Мало је вероватно да је он то тада знао. Да јесте, сигурно би упитао
Тина зна ли штогод о томе.
    Нашавши се у центру Загреба, почело је тумарање од кафане до кафане у
потрази за миљеником београдске боемије, који  је прву књигу објавио у
Никшићу, а две у Београду, где је и научио да  се потписује ћирилицом.
Атмосферу тих кафана верно сопственом доживљају пренео је у репортажи,
а дух те атмосфере препознаћемо делом и у  збирци приповедака Ђаволи
долазе.
    О томе сведочи и неколико фотографија: На двема се, осим великог Тина
с боцуном вина испред себе, види само кажипрст и палац десне руке
Миодрага Булатовића, којом придржава чашицу ракије.
    Булатовић, је тада имао само 23 године и вероватно није знао да је
Тин отпочео школовање у  надбискупском сјеменишту доминиканског
самостана у Сплиту, да је био члан Странке права, те да му никад није
опроштено што није постао „свећеник“. А да је постао свећеник тек тада
би много знао о Јасеновцу.
    (Док су се српски песници, списатељи, философи, сликари и прочи
интелектуалци између два рата бавили надреализмом и другим правцима у
књижевности и уметности уопште, хрватски су скривали тајну о будућем
покољу који је већ тада темељно припреман.)
    Људе  који су му се наметали као водичи  у центру Загреба, да пронађе
Тина ословљавао је речју  тетак.
    Тетак је био и човек који је испалио сноп сачме у његовог оца
Милорада Булатовића док га је држао за руку. За дечака, који тек беше
напунио десетак година, овај тренутак постаће део трајне садашњости, а
само две деценије касније постаће светски познат писац. С оваквим
искуством, са сликом родитеља који пада и ликом убице испред себе, са
искуством  глади, окупације и Другог светског рата – Булатовић ће
проћи светом као пламтећа буктиња. Нејасно је да ли је то искуство
производило вулканску машту, или је машта додатно надграђивала и
обогаћивала искуство. Како год било – писац је својим делом преко ноћи
привукао пажњу критике, издавача, преводилаца и стекао читаоце широм
планете.
    Тетак се звао Фјодор, као Булатовићев духовни отац – Достојевски.
Оцеубица је био Архипов, муж његове тетке Милијане Булатовић, очеве
сестре.
    Тај тренутак остао је залеђен у дечаковој свести и биће његова ноћна
и дневна мора, истина која га подстиче и спутава, и писац ће
ублажавати или неутралисати њено разорно деловање писањм, као јединим
леком. Штавише, писање ће у његовом случају постати не само
свакодневно исцељење, него и врста крвне освете.
    Пошкропљен очевом крвљу, дечак је као у бунилу видео како су оца
поставили на сто у новој кући. На столу ће остати крвава мрља, час
велика као мапа једне земље,  час попут некаквог непознатог језера у
украјинским степама, али увек свежа и неизбрисива. Сви покушаји да се
очисти рибањем, испирањем па чак и стругањем и опет новим блањањем
показаше се безуспешним. Тај нови сто, од бјелобора или од смрчевине,
упијао је очеву крв и чувао је као што ју је упијала дечакова душа; за
тим столом ће десетак година касније настати његова прва књига
приповедака. Писац је стварао на крви свога оца! Били су за тим столом
заједно: Отац и Син!
И Свети дух!
    Упознао сам га кад се завршио његов европски круг и почело помпезно
приземљење у престони град романом Људи са четири прста, одликованим
НИН-овом наградом.
    Професор Љубиша Јеремић, тада млад асистент за предмет поетике
романтизма, омиљен међу студентима, али и критичар који је избио у
први план и показао се врсним познаваоцем, не само савремених
књижевнотеоријских кретања у свету, него и као одличан познавалац и
тумач савремене српске књижевности – уприличио је то познанство. Једне
прохладне мартовске ноћи  1976, враћајући се с неке седељке, око
поноћи, затекли смо га у Клубу књижевника, где је врвело као у кошници
и чинило се да се сав  тај свет скупио ту управо због Булатовића. Био
је у зениту славе. (Тада су дани били дуги, ноћи још дуже и дубоко
сам веровао да смо бесмртни и непролазни. Уверен да би ми опростили за
сентименталност, посвећујем им ове редове сећања. D.M.S. – (Dis
Manibus Sacrum)
Памтм како је писац препричавао сцену из тек објављеног романа Људи са
четири прста.
Следећи пут „болесног генија“, песника понижених и увређених, група
руских бандита, предвођене извесним Мартинеком, упада у једну
коцкарницу у Баден Бадену, у којој је Достојевски прокоцкао сав свој
иметак и још остао дужан.
Док су сви гости полегли на под, пред упереним цевима, руски витезови
подземља траже власника коцкарнице да измире дугове Достојевског од
пре сто година, јер тај дуг осећају као свој, јер „нико као
Достојевски није опевао њихову патњу, грех  и изгнанство“.
Као што витезови таме отплаћују дуг свога песника и светитеља, тако
овим фрагментом писац, Миодраг Булатовић одаје почаст своме узору,
Фјодору Михаиловичу Достојевском. Међутим, он не би био то што јесте
кад би следио само свој узор. Поред Достојевског, ту је и Гогољ, а пре
свих његов самородни  таленат. Он је пре свега песник. Не једном тако
се сам изјаснио: Ја сам песник!
    Може се са сигурношћу рећи да је Љ. Јеремић својим предавањима,
приказима, наступима на јавним трибинама, дао кључ за тумачење
Булатовићевог дела, које је било унеколико познато по већ објављеним
приповеткама у периодици и угледним часописима, какви су били  Летопис
МС и Књижевност. Тиме му је у великој мери отворио пут, макар код
млађих читалаца, те критичара и тумача који су тек стасавали.
„Тако већ у првој књизи“ –  каже Јеремић – „Булатовић настоји да
образује нарочиту приповедачку перспективу која садржи разнородне
компоненте – опажања из ауторског угла, па и ауторски коментар или
пародију коментара, као и унутрашње стајалиште представљених лица у
монолозима или доживљајном говору. Булатовић, другим речима, већ овде
почиње да се користи једним веома сложеним, амбивалентним наративним
становиштем, које се лако преобраћа из поузданог у непоуздано, из
трезвеног и реалистичког у иронично и деформишуће, што значи да лако
мења тоналитет, од сувог протоколарног исказа који констатује
чињенично стање, до исказа богатог песничким фигурама које доносе
сасвим нереалистичку  визуру.“
Да би се боље разумео значај Јеремићевог приступа, ваља подсетити на
оцену важећег ауторитета у књижевној критици оног времена, Велибора
Глигорића, који вели да је дело Миодрага Булатовића рецидив већ одавно
познатог натуралистичког сликања људског блата и људског ђубрета и да
оно представља  „системску пропаганду морбидности увезену из оних
средина у којима се у распадању друштвене класе, распадају и људске
вредности“.
Јеремић је остао у свери уметности, у домену естетике и књижевно-
теоријских проблема:
    „…да је књига Ђаволи долазе у нас сигурно означила најрадикалније
порицање канона социјалистичког реализма и, одбијајући да ода било
какву пошту званичним социјалистичким шемама, отворила нове просторе
књижевном стварању…“
    Јеремић нам сугерише да је Булатовићева књига у највећој мери један
вид субверзије у односу на важеће каноне и идеолошки одређену и
окамењену естетику онога времена. Стога је и имао потребу да још
једном, у издвојеном пасусу јасно нагласи:
    „Према томе, ако је и о самом књижевноисторијском значају реч, ваља
признати да у кључном послератном периоду у области романа нема дела
равног књизи приповедака Ђаволи долазе.
    Овом књигом, заједно са свим повољним и неповољним тумачењима почео
је незаустављиви узлет писца Миодрага Булатовића. Уједно, ово је код
нас јединствен пример да је неко већ првом књигом фокусирао пажњу
критике али и разбудио интересовање  преводилаца. Кренула је
незаустављива кампања у европској и светској штампи. Звезда је рођена.
Булатовић је, након Андрића, постао први српски светски писац!
Тумачећи дело Ф.  М.  Достојевског, Михал Бахтин примећује како „све у
његовом свету егзистира на самој граници са својом супротношћу“.
Ово начело у великој мери одређује и Булатовићеву прозу, уз једну
ограду: сав онај патос и усхићеност у коју падају јунаци Достојевског,
код Булатовића је преокренута у самоиронију, гротеску.
    Као код посебне врсте  надарених људи његова светлосна аура није
престала да траје окончањем његовог земаљског живота. Она траје, нема
сумње, највише његовим делом, али и њим самим, то јест свим оним што
је за живота Миодраг Булатовић био: човек памтећег и пламтећег ума,
бистрог, свевидећег ока… Проницљив, интуитиван, хитре
интелигенције, раблеовског духа, али и брђанског хумора, оплемењеног,
модерног и надреалног у исти мах.
    Значајан стваралачки период провео је у Љубљани, која му је била нека
врста одступнице, склоништа од идеолошке искључивости, од естетичког
схематизма наметнутог владајућом идеологијом престонице.
    Као да се у животу тога човека догодило све у једном блеску муње и
након овлашног увида у његову биографију, чини вам се да сте и ви
протрчали кроз тај бљесак, или у бољем случају – кроз пожар. Нисте
више сигурни да ли је Миодраг Булатовић дело своје чудесне литературе,
или је  литература само варијација једне нестварне судбине, јер, такав
успех, који је започео шездесетих са романом Црвени петао лети преме
небу и који, унутар наше културе, врхуни добијањем НИН-ове награде за
роман  Људи са четири прста није запамћен у домаћој, а богме, мало је
примера и у другим књижевностима.
    Док је Булатовић освајао свет из Отаџбине му је, преко својих
повереника и чауша, први човек УДБЕ Лека Ранковић поручивао: Нека се
врати, нећемо му ништа!
    Каже за себе да је настављач словенске школе коју су започели Гогољ и
Достојевски,  и не слутећи да је у Русији слична дела већ написао
Платонов, а да ће се на другој страни планете  створити цео један
књижевни правац, познат под именом магични реализам, чији ће зачетник
бити Хуан Рулфо (писац сличне судбине – оца су му убили кад је имао
само шест година), који се коју годину пре огласио првом књигом
приповедака, а потом и романом Педро Парамо.
Ипак, најпознатији представник овог правца Маркес, овенчан Нобеловом
наградом и планетарном славом, биће човек који је  Булатовића читао у
Паризу, на  француском, и био опчињен страницама  романа Црвени петао
лети према небу.
Овај роман може се разумети као алегорија, као симфонија о вечној
човековој жудњи да надвлада зло и да се узвиси изнад пакла
свакодневице и света у коме је све крхко и неутемељено: и нада, и
срећа, и љубав – све је само жаловна попијевка, а свет фатаморгана
прашине, светлости и суза. Свет у коме је све склоно паду и клонућу,
сем неутаживе жеље његових јунака да се вину из зачараног круга патње
и бола и да превазиђу властиту судбину.
    Кроз пламен запаљених житних поља промичу  губитници, за које време
тече једним другим, немерљивим током; лутори, просјаци и  месечари,
вагабунди који гутају звезде –  ишчезавају прашињавим друмовима кроз
дим и заседе, и цео свет је усковитлана фатаморгана виђена очима пуним
суза. А из тих суза се непрестано отима агонални трзај, упорни покушај
да се надвиси пакао бедног, баналног и униженог света.
    Свет је ругло, казује нам невидљиви Булатовићев приповедач, али ја
ћу га прочистити ругањем и подсмехом!
    У Булатовићевој Божанственој комедији  нема ни раја ни чистилишта:
он је песник помало нестварног, ускомешаног, али извесно, изгубљеног
света којим се  његови јунаци беспомоћно  копрцају,  више у блату  и
прашини тога пакла неголи у пламену, мада је слика пожара један од
доминантних мотива Булатовићева инферна. Дакако, у позадини је каткад
притајен, каткад громогласан смех.
    Булатовићев инферно је израз аутентичне песничке визије, једне
ингениозно скениране стварности, која је, будући саздана на лажи, у
власти ђавола.
Но, Булатовићева прича је контрапунктна и парадоксална. Његовим крајем
приповедање је окончано, али је прича остала отворена и поновљива,
недовршена и вечна у свом митском непротицању ( П. Пијановић).
    Сваки нови сусрет с писцем као да отклања неке раније недоумице и
поставља нове загонетке, чинећи магију његовог дела још већом, и човек
никад није начисто где је ту граница између смеха и плача. „Плач је
мој поглед на свет“, рећи ће у неком од последњих разговора аутор…
    Раних седамдесетих Миодраг Булатовић  почиње у наставцима да
објављује роман Људи са четири прста,  у Књижевној речи.  Овом књигом
писац  дефинитивно напушта  Бијело Поље, митско место својих ранијих
прозних остварења, а  позорја  на којима делају његови јунаци  постају
метрополе Европе, или тачније – подземља тих метропола.
У овом роману пародијски тон је суздржан, а драмска напетост је оно
што излази у први план, а произлази из акумулације бруталних догађаја.
Роман је постао велики кондензатор информација –  својеврсна слика
паралелног света,  сага о наличју европске цивилизације, сторија о
подземљу, са елементима енциклопедије –  књига о тероризму. Гротескно
је, у односу на претходне књиге, померено ка  озбиљном,
застрашујућем,трагичном. Нема у овом делу карневалског смеха,
разуздане пародије: у њему лебди присен страха, слутња  пропасти којој
се не може измаћи и којој нема лека. Приповедач, додуше, не одустаје
од једног меланхоличног приповедног тона, местимично интонираног
библијски плачевним гласом.
Нема наде, ни наговештаја о спасењу за јунаке ове енциклопедије
злочина. Њихова несрећа се догађа на некој баварској висоравни по
којој су расути градови, а у градовима „невољни сужњи“ у служби зла.
Јунаци романа Људи са четири прста, саздани су од крхотина и опиљака
неких  неостварених амбиција; то су поцепане личности, најчешће
чудаци, фанатици, следбеници заблуда, у великој мери ковачи властите
несреће; коцкари, пробисвети, трговци робљем, заробљеници властитих
илузија, осветници, реформатори света…
Фантастична гротеска продрмала је читалачку књижевну и некњижевну
јавност, свет у коме  фигурира крмача Јозефина са људским срцем…
    Пре него је променио националност, језик и веру – а мало доцније
промениће и светом, Мирко Ковач је оставио занимљиво сведочење о
пријатељству с Булатовићем и развргавању тог „пријатељства“ због
једног другог пријатељства…
    У периоду највећег Булатовићевог успеха, седамдесетих, када је био
превођен у високим тиражима на целом глобусу – од Латинске Америке
Јужне Африке,  Западне Европе – па на исток све  до Токија – чињеница
је  да се Ковач интензивније дописивао с њим.
    Чак и површној  пажњи не може измаћи наглашено Ковачево присуство у
многим деликатним приликама.
    Афера која је тих година потресала књижевну сцену Београда није
измамила од Булатовића ни једну реченицу. Али, сметало је и његово
господствено ћутање. Ковач је, као Кишов поклисар, на састанак у
Метрополу дошао с намером да од Булатовића измоли коју реч, или
писмену изјаву о томе да Киш није плагијатор. Али ја сам олош!, рекао
је Буле, понављајући увреду онога што је сад искао признање, и мисија
је пропала. И што је више ћутао то су из противничког табора били
разјаренији, нервознији, те приказивали себе као прогоњене, осуђене на
на изгон, на пропаст… Понекад је нека необавезна изјава у
опуштенијем друштву имала разорније дејство од целих полемика, чак и
полемичких књига. Таква је била и она: Ту је све туђе, његове су само
маказе и лепак! Још није ни на видику била копи-пејст технологија.
Никад се у историји новије књижевности није водила једна полемика с
толико жестине и зле крви. У ствари, то је било уходавање и проба за
оно што ће уследити деценију касније, где ће се направити јасна подела
на њине и наше и где ће се њини представљати као наши, а наши као
њини, а  Срби, у свакој варијанти бити приказивани као катализатори
зла и главни кривци за Први и Други светски рат, за комунизам и
стаљинизам, за холокауст (можда понегде и за Хирошиму)… само још не
за Јасеновац! У првом реду стога што се о Јасеновцу, као и данас,
гласно ћутало.
    Управо тај „пријатељ“ и мешетар у поменутој афери свугде „назочни“
осетио се обавезним да се, непосредно пред смрт, из самртног загрљаја,
на свог покојног пријатеља  баци грудвом блата. Тај есеј оптерећен је
личном пизмом, комплексом, завишћу, наивношћу (чак и у оном делу где
се помињу Булатовићеве грађевинске машине), према некоме ко му је
целог живота био књижевни, а изгледа и не само књижевни узор…
    У сведочењу, на свом новоматрњем, хрватском, Ковач наводи:
    Posjedujem fascikl Buletovih pisama, fotokopirao sam ih i ustupio
zajedničkom prijatelju i publicistu Bori Krivokapiću, uvjeren da će mu
biti korisna za knjigu razgovora s Bulatovićem, na kojoj podulje radi
i koja je dobrim dijelom objavljena u listu Politika pod naslovom
Lirska zver, a znajući ga, posve sam siguran da će izostaviti sve ono
intimno i privatno, sve što bi moglo baciti ljagu na toga pisca, jer
ljaga je prema njemu i za života bila dovoljno darežljiva.
    Кад смо код преписке природно је да је и код Булатовића постојао исти
такав „фасцикл“ у коме је Булатовић чувао Ковачеве одговоре. Уместо
тога, имао сам  прилику да добијам на увид једно снисходљиво и крајње
удворичко писмо потписано руком Мирка Ковача, упућено Булатовићу у
коме га назива  корифејем новог таласа, књижевним узором, не само
својим већ целе скупине писаца која је била њему блиска и која је од
њега учила, избијајући у први план ондашње српске књижевности. Писано
писаћом машином, од неких  десетак редака на средини листа, А 4
формата – изражавало је дивљење и признање да су сви они – цео тај
круг писаца у Булатовићу видели свој узор… Незахвално је,  после
оволико година, присећати се садржаја и интерпретирати га, али писмо
је постојало, а можда и цео „фасцикл“, а то што је била садржина
поменутог писма, ево, на неки начин, у једној уметнутој реченици
поментог есеја.
    Kao „supervizor” bio sam oprezan, obziran, „savjetnik u rukavicama”;
bilo bi doista suludo i oholo da pisca koji mi je bio literarni uzor
odvraćam od bilo čega što je zamislio; moje su intervencije bile blage
i s puno takta, onakve kakve bih i sam od dobronamjernoga prihvaćao.
    У целом овом полупамфлетском приказу Ковач, у ствари, више
раскринкава себе неголи што осветљава Булатовића.
    Сада, са ове временске удаљености,  размишљам и овако: требало је
Булатовића, под изговором пријатељства, имати под сталним надзором.
Јер некако  се Ковач и у свом есеју показује као Булатовићев Екерман и
виђамо га на свим неочекиваним местима и у деликатним ситуацијама:
Ето га у Мадери кад је  Булатовићу турски амбасадор нудио азил; Ето га
и на Бледу, кад су Немци стигли с великим новцем, да откупе ауторска
права за снимање филма по роману Рат је био бољи. Ето га и за богатом
софром на Крековом тргу 7, где се Булатовић хвали као добар домаћин,
али му се замера што мало или нимало једе! Ето га у улози секунданта,
у великом књижевном двобоју у коме Булатовић није присутан, па онда у
улози курира, поклисара и дојављивача у поменутој афери, са захтевима
и понудама у Метрополу…
    Исти тај Ковач стигао је, пре свих, да се нађе у салонима Удружења
књижевника, где се очекивао долазак Црњанског; ето га потом на ручку
код Танасија Младеновића, где будно прати сваку изговорену реч, помно
мотри на сваки покрет, сваки детаљ до тога колико је гутљаја вина
Црњански попио, шта је ко рекао, како се ко осмехнуо; са њиме је потом
и на ручку у Посланичком клубу, па опет у неком неугледном хотеу са
објашњењем да ће правити интервју с великим писцем где Црњански
примећује да су окружени агентима удбе…
    Није ли и Ковач био део њеног сложеног апарата?
    Уосталом, било је то време разних заната, а од свих су најуноснији
били управо ови – денунцијантско-доушнички, удбашки…
    .У Словенији је препознао клијање новог клеро нацизма – деценијама
пре него што је кренуо бруталан напад здружених словеначко немачких
специјалаца на касарне ЈНА и карауле у којима су изгинули углавном
српски голобради  младићи. Српска деца.
    Овде је центар завере! рекао је новинару Бору Кривокапићу, куцнувши
шиљком кишобрана о плочник, испод кога су подземни коридори оближње
катедрале у центру Љубљане.
    У Паризу је макар 20 година  постојао и деловао Клуб љубитеља прозе
Миодрага Булатовића, који је окупљао неколико хиљада читалаца, а
његова библиографија на француском садржи преко педесет библиографских
јединица.
    Многи водећи листови Европе писали су о чуду званом Миодраг Булатовић.
Незаобилазна је Булатовићева раскошна језичка бравурозност и чистота
непатвореног ровачко-морачког говора, ненатруњена чаршијским
кованицама и туђицама бјелопољске касабе, понесена с неисцрпног
језичког извора и уткана у штиво  с каквим се пре њега нисмо сретали у
српској прози. Избијале су речи чувене негда давно, посисане с
мајчиним млеком, ухваћене у далеким светлостима детињства његових
предака, које су отварала далеке митске светове.
У том митском симулакруму, као умирући диносаурус, брекће Бијело Поље
(Булатовћев Макондо) бременито тугом, безнађем, мржњом и злом, а
понекад се, само понекад, раскриле плаветна небеса, каткад заклоњена
облацима златне прашине и песниковом чежњом за нечим узвишеним и
необичним.
У опису је често био шкрт, али и песник, понекад религиозан, каткад
химничан. Тако се и онај јечам на који је погледивао с прозора свога
детињства… који су газили пролазници, ловци, лугари: ломио, ваљао па
опет дизао, кољенчио…
Из целог мозаика издваја се лик писца Миодрага Булатовића, који израња
као из смутног облака времена и светли фосфорним сјајем, неко ко себе
види као камиказу, хајдука спремног на немогуће да би одбранио
властито осећање слободе.
„У ствари, ја сам песник!“ додаје егзалтирано.
„Моја личност се крије у различитим ликовима из мојих књига. Али бар
сам толико храбар да то признам! Ја сам, дакле, онај Грубан Малић из
Хероја на магарцу који је сам 1943. године, у Црној Гори хтео да
ликвидира талијанску дивизију. Ја сам црвени петао који је полетео у
небо и ђаво који је дошао!“ изјављује у једном од бројних интервјуа.
Прошао је углавном свим европским метрополама;  у њима су га чекали
издавачи, преводиоци, новинари, фотографи и сниматељи са спремним
камерама… Отуда се, у стилу великих победника јављао својим
пријатељима писцима, понајвише  Андрићу, али и онима које није сувише
радовао његов успех. Почетком треће деценије живота преведен је на све
значајније европске језике и упознао многе савременике: сликаре,
писце, философе, глумце… од Сартра, Роже Кајоа, Бекета, Гинтера
Граса, Алена Делона, Салвадора Далија…
Био је космополита, али изричит и јасан у ставу да је српски писац,
да је креативни дух, машту и таленат понео из Црне Горе, али да је све
оплеменио и култивисао у Србији, да пише на српском језику и да
припада српском књижевном корпусу…
Сусрео је многе витезове подземља, терористе, анђеле гаравих лица,
гангстере, разбојнике и лопове свих врста, бандите, коцкаре фанатике,
пробисвете и пророке. Добро сам познавао, каже на једном месту, наше
југословенске плејбоје који су завршили на сметлиштима Запада:
Марковиће, Милошевиће и друге…
    Модерни  Аргонаут следио је судбину најхрабријих у потрази за златним
руном, за бесмртношћу: одисејевим клисурама,  често између Сциле и
Харибде, све натраг до Итаке, до Оклади… Писао је у лету, у покрету,
у возовима, на метар од земље, понављајући судбине усамљених и
храбрих, кроз земље чуда, вођен заштитничком руком анђела.
    Нимало случајно – писац се дуго ломио око наслова прве књиге:
    Анђели долазе, или: Ђаволи долазе.
    Остао је други.
    Ипак, анђели су га штитили на свим одисејевским  лутањима.
    С анђелима је и отишао.
    А онда су и ђаволи дошли по своје!

Лабуд Драгић, јуна 2021. Београд