ЋИРИЛИЦА ЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНО СРПСКО ПИСМО

СЛОВО БРОЈ 44 28.СЕПТЕМБАР 2020.
СЛОВО НАШ ГОСТ
ЗА СЛОВО ГОВОРИ ДР ДЕЈАН ИВКОВИЋ, ПРЕДАВАЧ НА УНИВЕРЗИТЕТУ ТОРОНТО И УНИВЕРЗИТЕТУ ЈОРК
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ТРАДИЦИОНАЛНО
СРПСКО ПИСМО

За мене као Србина, ћирилица је једино српско писмо, и тај мој став се очитује у чињеници да искључиво користим ћирилицу када пишем или куцам на српском, укључујући и комуникацију са колегама и пријатељима Хрватима и Бошњацима. То је мој субјективни став, следствено, одражава моје језичко понашање у потпуности
Пише Гордана ЛАКОВИЋ
Др Дејан Ивковић, који предаје три предмета из области вишејезичности на Универзитету у Торонту и низ предмета из области педагогије на Универзитету Јорк, радо се одазвао нашем позиву да за читаоце СЛОВА говори о језичким недоумицама, пре свега о српском језику и вековном српском писму ћирилици.

-Између 1996. када сте на Универзитету у Торонто магистрирали из области лингвистике словенских језика и 2012. када сте докторирали и постали предавач на Универзитету у Торонту и Јорк Универизитету, радили сте као координатор за наставу енглеског језика за новодошле у Канаду, а чак десет година сте радили као програмер. Шта је било опредељујуће да се након шеснаест година вратите струци?
-Мој излет у програмирање је био мотивисан више нуждом него жељом да мењам струку. Мада сам имао подршку супруге да наставим да се бавим науком, схватио сам да ми је приоритет био да обезбедим финансијску сигурност за своју породицу, укључујући четворогодишњег сина. Када су услови сазрели, једно време сам паралелно радио на докторату и био запослен као програмер, док сам се последње две године само бавио докторатом, што је укључивало и посао асистента на Факултету за образовање при Унивезитету Јорк. Већ на основним студијама, на Филолошком факултету у Београду, знао сам да ће мој позив бити у академском свету. Остали послови, укључујући програмирање, били су средство за постизање тог циља.

-Генерално, какви су услови за изучавање српског језика на канадским универзитетима?
-На високошколском нивоу, српски језик се у Канади предаје само на Унивезитету у Торонту, и то у оквиру предмета који се зове босански, хрватски и српски језик, на три нивоа: почетном, средњем и вишем. Године 2015. на 2016, био сам у ситуацији да мењам колегиницу која иначе предаје тaј предмет, којом приликом сам држао часове два пута седмично групи од деветоро студената. Сви студенти су били пореклом из бивше Југославије. Ово искуство ми је остало у вeома пријатном сећању. Део мог наставног програма је био посвећен и учењу ћирилице. Истакао бих да су студенти несрпског порекла то такође веома лепо прихватили. Осим језика, на овдашњој Славистици се изучавају српска књижевност, филм и култура, али у оквиру заједничких предмета. До пре годину дана, Хрвати су финансирали своје лекторе који су предавали низ предмета из хрватске културе и књижевности. Колико знам, предмета који се баве само србистиком нема већ дуги низ година. Од пре неколико година, програм је преименован у Јужнословенски језици и књижевности. Велика већина студената који, у оквиру програма, похађају неки од предмета, укључујући језик, студирају неки други предмет као главни. Економски и политички фактори као и демографске тенденције, подједнако у отаџбини и расејању, нажалост не наговештавају боље дане не само за српски него и за остале словенске језике. У том контексту, очекујем да ће интересовање за српски и присутност србистике на високошколском нивоу бити неизвесни уколико се, по том питању, не учини посебан напор и од стране српске државе и од стране овдашње дијаспоре.

-Ваше поље истраживања је и феномен двоалфабетизма у српском језику. Како објашњавате да је код Срба могућа синхрона употреба два писма, ћирилице и латинице?
-Феномен двоалфабетизма (у социолингвистици још познат под називом диграфија, биалфабетизам, двоазбучје) означава коришћење два или више писама у сврху писане комуникације међу припадницима једне те исте језичке зaједнице. У том смислу, можемо говорити о двоалфабетизму који карактерише савремени српски језик, на основну чињенице да су у Срба латиница и ћирилица присутни у разним доменима писане језичке употребе, укључујући традиционалне и нове медије, јавне просторе, образовање, политички дискурс, па чак и индивидуално понашaње. Као илустрација овог последњег може послужити чињеница да значајни број говорника српског користи ћирилицу при писању оловком, а латиницу на тастатури. Разлози су историјског (укључујући религијски) карактера. Док је традиционално српско писмо несумњиво ћирилица, Срби су вековима живели на просторима где су били или у контакту са инописменим народима (Хрвати, Мађари, Немци) или под њиховом владавином (Аустроугарска, Турска, Мађарска, Немачка). То само по себи не мора да буде разлог прихватања туђег писма (латинице, у нашем случају) али у условима у којима са тим народом делимо

ДР ДЕЈАН ИВКОВИЋ

У РАЗГОВОРУ СА ДР. ДЕЈАНОМ ИВКОВИЋЕМ

То само по себи не мора да буде разлог прихватања туђег писма (латинице, у нашем случају) али у условима у којима са тим народом делимо исти или веома сличан језички код (Хрвати) стварају се повољни услови за преузимање или коегзистенцију писама. Као последица српско-хрватске дихотомије, у форми двоваријатног језичког стандарда за заједнички штокавски језички код, појавила се и ћирилично-латиничка дихотомија, која се стицајем даљих политичких и геополитичких околности задржала једино код Срба, у Србији и Републици Српској, те у много мањој мери у Црној Гори, где је у међувремену само коришћење латинице постало амблем политичког црногорства у односу на политичко српство.

-Кад већ говоримо о ћирилици и латиници има много мишљења да су оба писма српска. Какав је Ваш став о томе?
-Ставови и чињенице наравно нису исто, и не треба их бркати. У одговору на претходно питање сам укратко образложио чињенице у контексту добро познатих разлога који су резултирали коришћењем оба писма међу Србима. За мене као Србина, ћирилица је једино српско писмо, и тај мој став се очитује у чињеници да искључиво користим ћирилицу када пишем или куцам на српском, укључујући и комуникацију са колегама и пријатељима Хрватима и Бошњацима. То је мој субјективни став, следствено, одражава моје језичко понашање. Чињеница је, међутим, да многи Срби, ако не и већина, користе углавном или искључиво латиницу. Неки би од њих рекли да су оба писма српска, неки би чак рекли да је латиница више српска јер је присутнија све више, игноришући културно-историјске разлоге. У сваком случају, одговор на питање и истина су вишесложни, и зависе од тога шта се подразумева под атрибутом ‘српски’, понашање на ‘терену’ или вековна традиција.

-Вековно српско писмо ћирилица, на ком су написана највреднија дела из области српске књижевности и историје, очигледно губи битку са латиницом у сваком погледу, почевши од штампаних медија па до издавачких кућа које све више књиге штампају на латиници. Зашто је то тако?
-Део одговора на ово питање сам већ понудио. У контексту употребе писама у издаваштву додао бих да је основни разлог доминације латинице тежња да се допре до потенцијалног потрошача и корисника услуге који разуме језик (тј. дели са Србима заједнички језички код) али не уме или чак не жели да чита ћирилицу. Исто важи за индустрију забаве, ријалити програме, популарну музику. Други разлог, код овог првог, је и чињеница да су ћирилична штампана слова шира и заузимају више простора за штампу и према томе су књиге на ћирилици су скупље јер захтевају више штампаних страница. Постоји и низ субјективних разлога, наравно.

-Живите у Торонту, далеко од отаџбине, и борите се, међу ретким ентузијастима, за вековно српско писмо ћирилицу. Зашто је та борба у отаџбини на први поглед замрла, да ли је то нови вид окупације српског национа преко уништавања ћирилице?
-Српска ћирилица и српски језик, и многи ‘мали’ језици, су жртве или барем колатерална штета глобализације, која се пре свега очитује у доминацији енглеског језика као језика међународне комуникације и англо сфере као, наводно, једине политичке алтернативе. Такав став прети да уништи не само језичку него и културолошку разноликост (linguistic and cultural diversity) и није инклузиван, што су, парадоксално, крилатице званичне политике глобализације, на папиру. Поређења ради, говорници језика попут инуктитут, оџибве и анишанабе у Канади и ми Срби, имамо сличан задатак, с тим што се у нашем случају више ради о заштити ћириличног писма, што би био и наш главни допринос очувању језичког диверзитета у породици народа.

-Да ли Ви као истакнути борац за ћирилицу сарађујете на том плану са сличним људима или организацијама у отаџбини или расејању?
-Нажалост, не. Покушавао сам да остварим контакте са универзитетима у Србији и институцијама али сав мој рад, укључујући и теренски рад је самосталан у сваком погледу.

-Какви су вам професионални планови.
-Тренутно предајем на Факултету за образовање на Универзитету Јорк и на два одсека (New College и OISE) на Универзитету у Торонту, што ми је главна преокупација и извор прихода. Из тог разлога сам истраживања из области ћирилице прекинуо до даљњег. Надам се да ћу се у скорије време томе вратити уколико будем у могућности, али то не зависи само од мене, каже на крају разговора специјално за СЛОВО проф. Др Дејан Ивковић. СЛОВО
КАКО САЧУВАТИ ЈЕЗИК
-Пет векова турске окупације оставило је видног трага и у српском језику, већ деценијама српски језик се германизује, а у 21. веку енглески је доминантан као нови поробљивач српског језика…Kако се одбранити од невидљивог непријатеља који тежи да српски језик једног дана нестане са сцене?
-Најбољи отпор језичкој и културолошкој агресији је управо коришћење језика, у нашем случају пре свега писма, у свим могућим контекстима, ситуацијама, и у кореспонденцији са свима који разумеју српски језик. И због тога се не смемо извињавати. То укључује и комуникацију на интернету. Данас је веома лако променити виртуелну тастатуру уколико желите прећи на енглески и натраг, и то ће временом постати рутина. Питајте Русе и Бугаре како то они раде.

ОД СЕЛА ТЕОЧИН ДО МЕГАЛОПОЛИСА ТОРОНТО
Рођен сам 1966. године у Горњем Милановцу, каже проф др Дејан Ивковић. До трећег разреда основне школе живео сам у селу Теочин, тридесетак километара удаљеног од Горњег Милановца, где су ми родитељи били учитељи. Остатак основне и средњу школу сам завршио у овом граду, одакле одлазим на студије у Београд. На Филолошком факултету сам дипломирао на двопредметној групи за руски језик и књижевност и енглески језик и књижевност, а након тога и на групи за скандинавске језике и књижевности. Пре одласка у Торонто, са супругом и четворогодишњим сином, предавао сам две године енглески језик у основној школи у селу Вреоци, поред Лазаревца, и годину дана радио као преводилац у предузећу Типопластика, у Горњем Милановцу. На Универзитету у Торонту сам магистрирао из области лингвистике словенских језика 1996. године, након чега сам годину радио као координатор за наставу енглеског језика за новодошле у Канаду. После завршетка више школе за програмирање, радио сам као програмер преко десет година. На Универзитету Јорк у Торонту сам 2012. године докторирао на теми вишејезичности на интернету, претходно увевши у социолингвистички лексикон појам виртуелног језичког крајолика (virtual linguistic landscape) радом који сам објавио већ на првој години докторских студија. Моје друго значајно поље истраживања је феномен двоалфабетизма (двоазбучност, диграфија) у српском језику, који је несумњиво најрепрезентативнији пример синхроне употребе два писма у од стране припадника исте језичке заједнице (говорници српског у Србији). На ову тему сам написао већи број радова, укључујући прву емпиријску студију под насловом Pragmatics meets ideology: Digraphia and non-standard orthographic practices in Serbian online news forums (2013) и два повезана чланка објављена у часопису Антроплогија (2015), који су резултат претходног етнографског истраживања које сам обавио у десетини градова Србије. Поред научноистраживачког рада, активан сам у настави на додипломским и последипломским програмима. Предајем три предмета из области вишејезичности на Универзитету у Торонту и низ предмета из области педагогије на Универзитету Јорк.